Двадесет седми јануар,

разноси вјетар сњегове,

Свети Сава је дошао,

греју нас ријечи његове.

Двадесет седми јануар,

греју нас ријечи Савине,

лију по нашим душама као из златне славине.

Двадесет седмог јануара, када цијело Српство слави Светога Саву, и нашом школом одзвањали су стихови и ријечи у част нашем првом просветитељу, архиепископу и, надасве, светитељу. 

Разумијевајући значај живота и дјела младог принца Растка, потоњег Светог Саве, дјеца су се радовала и славила у част његову. Химне, рецитали, славска трпеза, молитва, пламен свијеће, мирис тамјана, озарена дјечија лица, ганута публика – атмосфера Светосавља, атмосфера Светославља. 

,,Прича о принцу који је постао монах, прича је којом се прича и слави све што је у нашим коријенима и прошлости велико и славно. Прича о принцу који је постао монах непроцењива је и велика, а опет тако блиска обичном човјеку, који је срце своје и душу окренуо тамо као да је Свети Сава кренуо, тамо гдје и јесте наше једино спасење: Господу богу!“ – казала су дјеца на дан Светога Саве. И нема се много шта додати на ове ријечи, осим да поновимо оно што су и они поручили на дан славе: 

,,Ићи ћемо путем славе – старим путем Светог Саве!“